Moja drugarica M. ne želi jelku

Moja drugarica M. kad je bila mala

 

“Kako to misliš, nećeš jelku?” pitam, najiskrenije, i sve mislim na veliku papirnu kesu punu novih ukrasa u gepeku, koje ću u fazama da prokrijumčarim na svoje drvce prenaseljeno kao Teheran. I vrlo ću pažljivo da ih ređam, jer će mi se sigurno preturiti ako imigrante strateški ne rasporedim. Ukoliko se pre toga ne stropošta od smeha kad me deca uhvate…

Nego, na M. da se vratimo. Znate one savršene ženske glave čije vlasnice nonšalanto odluče da se ošišaju na keca i više nikad ne puste kosu? I ne šminkaju se, naravno, jer nema potrebe? I glupi ljudi pred njima spontano zaćute, a pametni biraju reči?

E, to je moja drugarica M.

I, normalno, šta će njoj jelka? Prozaična, infaltilna, šarena, cakli i trepće…

Ne spominjem, naravno, kesu u gepeku, ćutim o tome da moja blista od kraja oktobra, raskošna, vesela, prenaseljena… Pokušavam da ne mislim na vozić u podnožju (jeste, onaj što svira i kruži oko romantičnog seoceta pod snegom), na novog svetloplavog leptira, četiri kobaltne perjane ptice i dve cakleće ljubičaste ruže, što mi čame u papirnoj kesi…

Ali, dok ne porastem velika kao M, imam alternative!

Minimalističke…

Skandinavske…

Zidne, umerenocakleće…

Zidne, samocakleće…Morala sam, malo. Izvini, M.

Idem do kola…

Photos: Pinterest

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s